TALAS

U pesmi „Osmeh“, i inače karakteristično čulnoj i neposrednoj, gotovo naporedo susretale su se tri sintagme: konfuzija novonastale priče, čarolika ljubav i zaboravljena filozofija. Veoma putokazno, sve tri odrednice sugerišu proces neizvesnosti, pomamu neizdvojenosti, košmar kao sasvim naočit beskraj naših maštarija. Ogledala su razbijena i ništa nam nije preostalo nego rokerski nagon odricanja i poništavanja. Uostalom, pesme mladog Vojvodića i inače slute veliki prasak, a možda tek novi svet. U prisustvu muzike, sklon neočekivanim i paradoksalnim lomovima stiha, Vojvodić se zapravo neprekidno buni, nezadovoljan a monotonu našu svakodnevnicu ne mari. Kao ni lanjske snegove ukusa i neopozive tišine reda. Mladićka lirska promišljanja Vojvodićeva imaju svežinu a istovremeno i nepomućenu drskost mladih godišnjih doba, ranih signala, nejasnih vidika kao jedinice, kao bogatog bekgraunda doživljajnosti. Radi se o ljubavi i o nezadovoljstvu „paklom realnog života“. Upravo te iskaze mladog buntovnika, ne uvek bezrazložnog nego intimno motivisanog, treba podrazumevati. I podržati.

– Dr Draško Ređep