STRAH I NEIZVESNOST

Najnovije ostvarenje Draška Ređepa (1935) predstavlja sabor njegovih intervencija i raporta, dugotrajnih opsesija i autentičnih beseda, datiranih tokom poslednjih četrdesetak godina. Skrajnuti u godištima časopisa i fasciklama rukopisa namenjenih vremenima budućim, ovi nesvakidašnji prilozi proučavanja mahom poetske misli čine kontinuitet sasvim neobično organizovane erudicije. Polazeći od misli Serena Kjerkegora o strahu i neizvesnosti u nama i oko nas, Ređep na stranicama ovih dvadesetak ogleda onu kjerkegorsku misao o neizvesnosti i usamljenosti overava konkretnim, u više navrata prepoznatim lektirama. Štivo neomeđeno atarskim barijerama i uslovnostima, računa sa našim nezaobilaznim savremenicima. Momo Kapor, Petru Krdu, Ivo Andrić, Jovan Ćirilov, Miodrag B. Protić, Vuk Krnjević samo su naznake radoznalog i od samih upitanosti sazdanog registra autorovih tema. Negativno se određujući prema kolektivnim zanosima, Ređep promišlja solističke partije naših prominenata, ali je stoga odan vlastitom solipsizmu i ničeanskoj izuzetnosti podviga. Pre sklon Brukneru nego Rihardu Štrausu, preferirajući svakako žestinu Malaparteovog nepresušnog, večito u biti ratnog dnevnika, on u nukleusu vlastite sintagme otkriva sudbinsku razdaljinu između dva kontinenta pre nego raspoloženja: straha i nesigurnosti. Nalik pokatkad na grafite na zidovima koji se, poput vavilonskih, tresu bez prekida u temeljima, Ređepovi ogledi se vraćaju počecima, a naslov njegove rane knjige eseja U tminu zagledan (1963) itekako odzvanja u dijalogu koji traje.

Unekoliko, šezdeset godina kritičkog mišljenja (prvi esej, i to o Jari Ribnikar, objavljen je 1954) i osamdeset godina života samo su čeone demarkacije jednog od najuzbudljivijih naših čitačkih snova.

Knjiga kristalizacije višedecenijskog promišljanja nad poetičnostima i nepoetičnostima sveta. I nad gabaritom savremenosti. Neobazrivo ali uzbudljivo štivo, odano Kjerkegoru. – Miroslav Radonjić