SAN SMEŠNOG ČOVEKA I DRUGE PRIČE

Stogodišnja baka
Gospodin Proharčin
San smešnog čoveka
Gazdarica
Selo Stepančikovo
Tuđa žena i muž pod krevetom

Genijalan posmatrač ljudske psihe, Dostojevski nikada ne prikazuje svoje likove kao jednostavno dobre ili zle – oni izmiču svrstavanju, manjkavi su, kontradiktorni i duboko ljudski, zbog čega se iskreno vezujemo za njih i rado čitamo još i danas neprikosnovenog ruskog klasika.

U priči o stogodišnjoj starici koju pripovedač sreće na ulici, on zamišlja njenu poslednju šetnju, susret sa porodicom i miran kraj među bližnjima.

Kontrast između spoljašnjeg izgleda malog čoveka i njegovih unutrašnjih poriva izuzetno je opisan u priči „Gospodin Proharčin“, u kojoj je predstavljen junak koga istovremeno razdiru strah, tuga, želja za sigurnošću i pohlepa.

Čuvena priča „San smešnog čoveka“ govori o tragediji čoveka koji je doživeo duhovno preobraženje tako što je posejao moralno posrnuće među ljudima koji su živeli u apsolutnoj slozi i miru. On sada ne samo da želi da ponovi Hristov podvig – da preuzme sve grehe ovog sveta i iskupi ih sopstvenim stradanjem – već i da ljudima daruje religiju.

U „Gazdarici“ Dostojevski slika parabolu o sukobu dva muškarca – oličenja starog i novog – zainteresovana za istu ženu, gospodaricu situacije i simbol narodne duše koja se nalazi između dve suprotne sile.

U poslednje dve priče „Selo Stepančikovo“ i „Tuđa žena i muž pod krevetom“ naslućuju se obrisi karaktera prisutnih u poznijem stvaralaštvu Dostojevskog – onih koji bolno doživljavaju svoje poniženje, a istovremeno gaje velike ambicije. U njima otkrivamo i drugačiji ton ruskog klasika, koji ovoga puta sa dosta humora i ironije, gotovo u maniru vodvilja, progovara o svojim junacima.