RODITELJI

Sve priče su ispričane. Uprkos tome, ljudi se s nesmanjenom pažnjom okupljaju oko naratora koji nalaze načine da im ispričaju sve ono što su već čuli ili su bili dužni da čuju a nisu. To ne znači da je vitalnost književnosti rezervisana za način i veštinu pripovedanja ili za brzinu kojom će svoj jezik prilagoditi vremenu u kojem ga izgovara, da bi hiljadu puta već ispričane priče ponovo živele u naručju koje i dalje ne ispušta korice.

Ako je ljudska drama u antičkom dobu vizirala poniranje duše pre nego što ga je jezik izgovorio i odigrala se jednom zauvek u likovima junaka i bogova, majki i sinova, očeva i kćeri, u okolnostima ratova i dvoboja, u povodima istine, ljubavi i eterične nedostižnosti slobode, a sada se neočekivano i lako centrira u polje strnjika, zasad paprika, kukuruze, fiskulturnu salu, varoški frizeraj i autobusko stajalište bez nadstrešnice, postaje sasvim jasno da se Demetra i Persefona na srpskom jeziku zapravo zovu Radmila i Milanka, a da je Prometej svoj pravednički i nezaustavljivi pohod u večnost okončao na bakelitnom volanu traktora domaće proizvodnje kao Živan Roditeljski.

Način na koji je Sibinović ispričao priču o nesrećnoj ženskoj sudbini, raspetoj između poretka muške kulture silovanja i ženske emancipacije bez samosvesti, dostojno konkuriše oblicima pripovedanja koji dokazuju svoju autonomiju ne samo organizacijom jezika i slika već pre svega produbljivanjem ispričanih priča na onim mestima na kojima je moguće u ljudsku dramu zaroniti bar onoliko koliko je to pošlo za rukom Sofoklu, Šekspiru, Dostojevskom, Bori Stankoviću...

Roman Roditelji Đorđa D. Sibinovića pitko je i efektno ispričana teška priča o velikoj ljudskoj drami, koja se bolno oseća kao lična odgovornost za nemoć i duboka tuga za nezaborav.