PRECI, PROŠLA BUDUĆNOST, TREĆE NEBO

Ponekad je Snežanina pesma nalik na voštanicu koja treperi u našim medijevalnim vremenima, kao u romanu Gorana Petrovića, i kao u nezaboravnoj antologiji Milorada Panića Surepa „Kad su zavideli mrtvima“. Svuda unaokolo Agarjani, a vera je neuništiva, tajni plamen na brdovitom Balkanu. Ponekad se u njoj tihuje: sve je nagoveštaj. A oaze ćutanja i podrazumevanja opstaju kao biseri, kao svici, kao jedinstvene iluzije sreće. Ponekad ima sporenja. Nikada kletve. I premda čitava njena pesnička avantura nastoji da pokaže kako smo mogući, ponosni i neprikosnoveni i u uslovima nesmitrečnim i svetovima tragikomičnim, ona ostaje najbliža snu. Kao što je tako davno u još neprosvećenom Tobolsku Juraj Križanić čitao samo jednu knjigu, dakako svetačku, jedinu koja mu je ostavljena za uzdanicu kao jedinstven brevijar. Kao saputnik ničim utilitaran naoko, ali u osnovi duboko zasnovan poletom za životom, za istinama koje su, ipak, uvek u množini.

Ova pesnikinja ne bira, niti je na tragu Paskala. Ona unapred uverena, do poslednjeg dana, reklo bi se, odana naoko nemogućem: nesalomljivom kontinuitetu starinskog osećanja sveta i savremene užurbanosti i dosade globalizma. Izdanak kao takav. Prva zadaća života: da traje, kako bi njeni fanatizmi i zaboravljeni već preci u zavičaju bili prezentni, uticajni, svevideći ovaj novi svet.

Sasvim je naočit i istrajno usmeren njen pogled na onu drugu stranu. S vremena na vreme čini se da tog drukčijeg kosmosa i nema. Svakako, dokaz je i te snažne usredsređenosti na osnovna metafizička pitanja.

Jednostavnost je uvek u pravu. Jednostranosti se valja čuvati kao jahača Apokalipse.

Biblija ovde nije čitana naglas, nego horski, u sebi, u prvim rečima koje je čovek izgovorio i upamtio.

.

Duhovnost je ovde i te kako isceljiteljska. Ne samo da nas dopušta, nego nas i brani i podstiče. Misija pesme je i u euforičnom i potonjem, prvom i tek prepoznatljivom logu spasenja. Samo se u nas log rimuje sa slogom.

– Iz recenzije, Draško Ređep