PARUSIJA, GLASOVI ISPOD PAPRATI

Jezik i reči Slavice Garonje u romanu Parusija, glasovi ispod paprati jesu lekoviti. Aktivirane su u njemu (i njime) one najlepše narodne jezičke zalihe, pokrenuti memorijski vruci našeg golemog leksičkog blaga. Predanje i savremenost tkaju na jednom razboju, a to je povlastica samo onih darovitih pisaca koji imaju svoju temu, koji dobro poznaju svoj narod, njegov život i kulturno-istorijsku povesnicu… I – Parusija otpočinje, ta velika parostosna služba – ehom glasova živih i glasova mrtvih (nestao, oćeran) čiji glasovi nisu mrtvi – na Drugi svetski rat… Taj eho je udvojen, jer on je i eho stare-nove Ćeranije i Ćeranića, eho one Kolone iz januara četrdeset druge (i docnije) i ove potonje, kolovoza devedeset pete, kada je bakina (dedina) stopa ustopila unukovu.

Dvoknjižjem o Arkadiji (i Arkađanima) Slavica Garonja je otvorila svoju enciklopediju mrtvih darujući srpskoj književnosti ono što nije imala – ovovekovni nastavak Knjige mrtvih o žalosno skrajnutom (zakrajininjenom) delu našega naroda, genetičkom vis vitalis celokupnog korpusa. Jer, samo će tako Sećanje na nevinu Žrtvu (a Sećanje je produženi život u večnost) biti moguće. I samo će tako srpska literatura i srpski čitalac konačno biti na putu svoga dugo čekanog ucelinjenja.

Anđelko Anušić