MOST DO IZMAŠTANIH VRTOVA

Poetska proza Saše Stojanova predstavlja vezu, sponu, most kojim se stiže do izmaštanih vrtova. Ove dve odrednice: most i izmaštani vrtovi su dve tačke puta kojim se kreće lirski subjekat koji teži svom cilju – da rečima opiše i izrazi most kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Taj put i naum nije ni lak ni jednostavan, već, naprotiv, vrlo komplikovan. Zbog toga je i pozicija lirskog subjekta vrlo specifična – predstavlja pokušaj da se izrazi ono metafizičko, transcedentno u poetskom činu, što je zapravo taj „most“ kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Stoga je i ova poetska proza podeljena na dva ciklusa: „Izmaštane vrtove“ i „Most“ – i tako je valja i čitati.

„Izmaštani vrtovi“ su prvi ciklus ove zbirke i predstavljaju u velikom stepenu prostor imaginacije u koji su utkane i želje, htenja, preokupacije i refleksije lirskog subjekta. Taj prostor je kompleksan i u okviru njega su otvorena mnoga pitanja – neka su dobila svoje odgovore, neka nisu. Sublimaciju želja, htenja i težnja lirskog subjekta predstavljaju dve preokupacije – da se u stihove pretoči i stihovima izrazi suština ljubavi i drugu: da se izrazi priroda poetskog čina u svoj svojoj punoći i sveobuhvatnosti. Ljubav se tretira kao nešto trenutno i prolazno, što je uočljivo u sledećim stihovima:
Prođosmo jednokraj drugog –
Tražećise, oslepelismood ljubavi,
koju ne videsmopred sobom. (Daljina)

Ovi stihovi potvrđuju da prolazni i trenutni kakarakter ljubavi u ovoj poetskoj prozi proizilazi iz „slepila“ za istu – što lirsko ja i priznaje. U istoj pesmi razotkriće se odnos pojma ljubavi i metafore „izmaštani vrtovi“ u ovoj poetskoj prozi, kao i veći deo dijapazona koji je obuhvaćen ovom metaforom:
Geledali smose i plašili istu da priznamo,
u izmaštanim vrtovima koje sam tebi čuvao.

Čime se potvrđuje da je i ljubav kao kategorija deo „izmaštanih vrtova“ u koje se „beži“, jer se lirsko ja plaši da prizna ljubav, koju „čuva u izmaštanim vrtovima“ samo za „nju“ – što je dodatna potvrda da su vrtovi deo imaginacije, odnosno da lirsko ja teži da izrazi metafizičku i transcedentnu prirodu ljubavi i u tom ključu valja čitati ove lirske zapise. Druga preokupacija lirskog subjekta je takođe specifično izražena:
Priroda poetskog čina se izražava preko reminiscencija o stihovima i njihovom položaju u savremenom svetu:
Po uglovima poputkurvi ponuđeni stajaše
najlepšistihovi.
Usput ih pobraše nezainteresovani šetači i utopiše
u ritam prolaznosti. (Stihovi)

Stihovi kao artefakt iskazuju način na koji su prihvaćeni i kako se doživljavaju u savremenom svetu – oni su zapravo „napušteni“ i „prepušteni sami sebi“ i „nude se“ poput žena lakog morala, a na tom putu zapadaju u ruke nezainteresovanim šetačima i upadaju u kolotečinu i ritam prolaznosti. Dve glavne preokupacije lirskog ja, izražene u ovim lirskim zapisima, povezane su „mostom“. Taj most je od praiskona na ramenu lirskog subjekta, na kome:
Videosam te kako bežiš u ogledalo istine –
Danas na most polažucveće zaborava. (Pustinjski most)

Čime je implicitno naznačeno da ljubav – idealna polovina – beži i krije se u „ogledalu istine“ i upravo iz tog razloga „most prekriva cveće zaborava“, što potvrđuje da most, veza, spona, što ova poetska proza Saše Stojanova i jeste, sama po sebi iziskuje određen stepen zaborava, kako bi se stiglo do „izmaštanih vrtova“ u kojima se lirski subjekat gledao sa „njom“ i čuvao te „vrtove“ samo za „nju“. Međutim, ovo nije kraj puta koji prelazi lirsko ja, a i čitalac zajedno sa njim. Naime, lirsko ja poseduje i viziju, izraženu u pesmi Budući most, u kojoj je „bez straha ukradena nebeska avlija“ i „bačena pod budući most“ – kao zalog za buduća ostvarenja imaginacija se „baca“ pod budući most. Zbog toga lirski subjekat će:
Kad ga budu sagradili, stićiću da se pokajem – ne žurim
jerBog prašta. (Budući most)

Čitalac će uživati, razotkrivajući međuprostor između „mosta“ i „budućeg mosta“. U tom (raz)otkrivanju susrešće se i sa sentencama ovog autora poput ove kojom se teži idealnom poetskom izrazu i izražava „ideala pesma“ u istoimenoj pesmi:
Bila bi to pesma od jednog stiha, od jedne reči,
u kojoj bismo bili i zauvek ostali.

Čime je izražen i most kojim se stiže do izmaštanih vrtova.

Marina Đenadić