MOJ DEDA LUJ VITON

U stvarnom svetu ništa ne funkcioniše, pa tako ni prebacivanje kofera. Ono što bi na filmu bila montažna sekvenca, ovde je pakao dugog kadra u kome nema spasa. Iako je hotel NH Darsena sagrađen tik pored bording dela luke, nema načina da prebacite kofere a da ih ne nosite sami u rukama...

Pošto je suviše blizu za taksi, oko trista metara, taksisti ne dolaze. Kada smo hteli da platimo nosače iz hotela, službenica sa recepcije nije nam dozvolila jer nisu osigurani kada napuste hotel, a moguće je da će na nosača, baš dok nosi kolicima naše kofere, pasti asteroid ili će ga napasti sicilijanska mafija, te im je zabranjeno da zarade koji evro...

I tako smo sami vukli kofere. Deca su nosila šešire, N. Je vukao dva kofera i torbu, a ja sam stiskala svoj viton sirijus 45, u kome sam nosila sve ono čega se ne bih mogla odreći ako mi se u avionu zagubi kofer, a u mislima mi je bila moja sanset bulevar verni koktel tašnica, za kojom sam patila kao za dragim mrtvacem...

Isidora Bjelica