KROZ PROZOR MALOG VOZA

„Kao dečak leta sam provodio kod dede u Mokroj Gori. Sa Krsmanskog potoka, gde je bila dedina kuća, pogled je pucao na Vijogor, Tusto brdo, vrhove Tare, Šargan... Sve su to visovi čija je nadmorska visina veća od hiljadu metara, kao bedem savijeni oko uzane doline uz rečicu Kamišinu. U toj udolini i po stranama uz nju veći je deo Mokre Gore, mada su neki njeni zaseoci stigli do pod same vrhove Tare, a neki do oboda zlatiborske visoravni.

Iz tih dečačkih mokrogorskih dana nekoliko prizora mi se najdublje urezalo u svest: čobanska zvona i dovikivanje žena koje rano jutrom kreću za stadom uz potok, put Panjka, visoke zaravni pod livadama i pašnjacima, potom ilindanski vašar kod mokrogorske crkve, pa mistične vodenice na Krsmanskom potoku, udaljene od poslednjih seoskih kuća, na osami, utonule u gusto rastinje, i izlasci na Vijogor, jedan od najviših vrhova Zlatibora, sa koga se, za prozračnih dana, vide visovi Durmitora, Sinjajevine...“