IZ VOZA U PRIČU

Knjiga koja je pred nama mogla bi se nazvati antologijom, iliti zbirkom priča i zapisa,
ili kako god. Osnovno obeležje od koga je pošao priređivač knjige jeste tematska obuhvatnost,
te „lutajuće čerge na točkovima”, „spomenici odbeglih uspomena” (Draško Ređep).

Neizbežni u životu, te i bez mogućnosti zaobilaženja u književnosti.
Zašto baš vozovi? Jer su uz njih i u njima nada susretanja i uzaludnost čekanja.
Zagrljaji ponovnih susreta i konačnost rastajanja.
Okasnela prepoznavanja, mimoilaženja u neznanju propuštenog.

Pusta želja za životom „negde drugde”, radoznalo iščekivanje dolazećih ali i neudobnost prelaženja iz voza u voz. I sudbinski pogrešne, stanice (štacije) bivale su život mimo življenja, običnog, svagdanjeg, sa sve štacijskim rasporedima, staničnim dokonjacima, te po kojim šenlukom usred bela dana, kad su se litrenjaci menjali i ružica prosipala, u grlo bijelo, po stolnjaku, ispod stola sa sve čašama. Putnici bi se primicali i izmicali, prateći neočekivane izlive derta uz lomljavu, i povremeno osluškujući piskove dolazećih lokomotiva sa sve furgonima treće i ostalih klasa.