FRIC

Možda je roman poslednje što je ostalo od Evrope i evropskog senzibiliteta.

Fric je snatrenje o beskraju duše koja i kad gubi dobija. Između ovih korica skrivene su slike pisca i čitaoca, snimci snova, dagerotipije žudnji i nešto bolje od svega, pa i od užasa. Taj unutarnji astrolab života, taj mikroskop koji otkriva ono što se ne vidi, to što se govori i o čemu se ćuti, što oglašavaju timpani srca i monolozi duše, otkriva početnu i krajnju istinu o Fricu – ovo je roman o nežnosti koja to ne prestaje da bude ni onda kada vodi ravno u uništenje. Uostalom, jedino pouzdano što znamo o ljubavi jeste da je ona u veoma bliskoj vezi sa smrću.

U svom do sada najbolje napisanom književnom delu, Sanja Domazet, čiji je već prvi roman bio u najzužem izboru za NIN-ovu nagradu, ispričala je tajanstvenu priču od koje nema leka. Takva priča nije postojala u srpskoj književnosti, a treba puno hrabrosti i malo surovosti da se ona zamisli i ispriča. Fric mami kao rana koja ne zarasta i neodoljivo privlači, kao obećanje da je ljubav iznad svega, pa i svih obzira od kojih se gradi život. Šta ostaje kada sve što imamo damo drugima? Da li je to potlač, čuvena žrtva kada se na poklon daje sve, ili samo trijumf jedne više, demonske sebičnosti?

Ljubav je čudo, ali može biti i užas.