DUGA TOPLA JESEN

Ostareli mađarski pisac, junak ovog romana, priča, o starosti, o sumornom procesu starenja i pokušaju bekstva od njega iako je ishod poznat i neumitan.
Egizstencijalni nemir poznog doba, začinjen iskonskim strahom od smrti, vremešni autor propušta kroz prizmu sopstvene percepcije i tera svog junaka – samoga sebe – da se pred svojim čitaocima ispovedi “do koske ogoljeno”. Tako između ostalog saznajemo: kako stare kosti postaju porozne, kako se mozak lagano ali postojano pretvara u krečanu, ali i to kako mu se (paradoksalno ali istinito) sve jače rasplamsava želja za novim zadovoljstvima, novom ljubavlju, možda i za samom besmrtnošću (šta tu ima loše!), kako (s knedlom u grlu) upoznaje svoju snahu, ljupku devojku koja je nedavno prekoračila prag punoletstva i koja ga, pojavivši se iznenada kao meteor, potpuno razoružava, raspirujući njegove strasti za koje je mislio, da su se zauvek ugasile...