DALJ

„Ovom knjigom autor svom (a time i svakom drugom) djetinjstvu vraća dubinu, bogatstvo i svu složenost života koji buja, ’uprkos svemu’. Da, u njegovom romanu negdje daleko grmi topovska kanonada, zavijaju sirene za uzbunu, čuju se puščani hici, pronose se vojničke uniforme i tegle se puške na ramenima, ali to ne sprečava jedno djetinjstvo da buja i ushićeno živi, tragajući za ostrvcima radosti i uživanja, povijajući se pod naletima božanskih tajni: odrastanja, drugarstva, ljubavi… ’Plave vode mutnoga Dunava’ – formula je na kojoj funkcioniše ova proza, koja pulsira snagom svoje životnosti, kako preciznosti i jezgrovitosti izraza, tako i slikovitosti prizora i uzbudljivosti asocijacija.“

– Mirko Demić

Uprkos barutnim činjenicama, trešnje su tih godina rodile kao da su ih anđeli sadili i nikakva verbalna artiljerija zabrinutih roditelja nije mogla da spreči Velimira, Duška, Davora, Dražena i mene da ne krenemo put tuđih bašta. Dunav je, govorili su stariji, nosio miris rata na svojim talasima, ali sve što smo mi osećali bejaše miris ulovljenih štuka i šarana. Nebo je, podobno vremenu, bilo krvavocrveno, ali je za nas i dalje bilo samo beskrajno prostranstvo, prostor koji je živeo daleko, daleko od nas. I ulice su bile samo komad ravnomerno raspoređenog betona, zalud su namćoraste babe vikale da su tuda prošli, eto, nema ni sat vremena, baš pred leganje živine, zlokobni tenkovi.

– „Dalj“, Goran Dakić